Psihoaktivne supstance

Uvod 

Mentalna oboljena predstavljaju jednu od najaktuelnijih problema modernog društva, pri čemu se procenjuje da će neke od njih iskusiti svaka četvrta osoba bar jednom u svom životu. Iako ustaljenije metode u psihijatriji podrazumevaju redovno uzimanje odgovarajućih lekova, tokom prošlih decenija se razvila ideja o primeni psihoaktivnih supstanci zarad lečenja bolesti kao što su depresija, PTSD, anksioznost. Naime, jedna od mogućih pristupa jeste da osoba prođe dužu sesiju s terapeutom, dok je dejstvo supstance najizraženije, a među njima su LSD, psilocin, DMT, meskalin. U široj javnosti, posebna pažnja je posvećena mikrodoziranju, tj. uzimanju 1/10 ili 1/20 doze supstance koja je inače potrebna za postizanje psihodeličnog efekta i beneficija koje takav pristup može imati po mentalno zdravlje.  

Psilocibin

Prvi primeri primene pečuraka sa psihoaktivnim dejstvom u ljudskoj civilizaciji se mogu uočiti pre sedam milenijuma, ali su nesumjivo bili značajni kulturološki aspekt naroda Srednje Amerike. Iako su do tada, tzv. magične pečurke, bile primenjivane uglavnom radi religijskih obreda, njihova lekovitost je postala predmet istraživanja sredinom 20. veka, kada je Hofman izolovao psihoaktivne supstance, psilocibin, i njegov derivat, psilocin iz pečuraka roda Psilocybe. Mada se razvila kontroverza oko njihovog dejstva i nus-pojava, jedan deo naučne zajednice je ostao pri tome da je njihova potentnost radi lečenja simptoma mentalnih oboljenja (depresije, anksioznosti, opsesivno-kompulsivnog poremećaja, zavisnosti od alkohola…). Tek radom istraživača u poslednjih nekoliko decenija (Barrett et al 2020, Griffits et al 2008, Johnson et al 2018,), pokazano je da kontrolisano doziranje, pa samo i u jednoj dozi, ima znatne beneficije kod olakšavanja simptoma ljudi sa rakom, a u široj populaciji su zabeleženi mnoge pozitivne posledice što po pitanju terapija, što za svakodnevno zadovoljstvo pojedinaca. Podaci ukazuju na to da su ovakve pojave mogući proizvod vidljivo poboljšane aktivnosti određenih regiona mozga.

Morfijum

Istorija opijata ne počinje sa heroinom krajem 19. veka, već hiljadama godina pre Hrista, kada se u Mesopotamiji, Egiptu, a kasnije i u staroj Grčkoj uzgaja opijumski mak, iz kojeg se zarezivanjem nezrelih čaura skuplja belkasta tečnost – opijum.

Trgovina opijumom bila je vrlo razvijena, a “opijumska zavisnost” socijalno prihvaćena. Opijum se konzumirao uglavnom pušenjem, a koristio se i za medicinske svrhe: “otac medicine”, Hipokrat, ga priznaje kao narkotik i lek za razne bolesti. Nakon osude, Sokrat je za pogubljenje dobio rastvor koji je sadržao mešavinu kukute i opijuma (simbola večnog sna), koja se tada koristila u svrhu eutanazije i samoubistva.

U Evropi opijum nestaje sve do 16. veka, kada se kroz trgovinu sa dalekoistočnim zemljama dolazi u kontakt s njim i otkriva njegovo delovanje, i potencijalne koristi kao leka. Opijum u narednim vekovima pokreće veliki deo svetskih ekonomskih i političkih događaja, a polovinom 19. veka počinje i prvi od dva ‘opijumska rata’, u kojima Engleska, a kasnije i Francuska, napadaju Kinu koja zabranjuje uvoz opijuma. Posledica poraza Kine je, osim ogromnih ratnih odšteta, i predaja teritorija Hong Konga Velikoj Britaniji.

1803. otkriva se aktivni sastojak opijuma: morfin (poznat još i pod nazivom morfijum), za koji se veruje da predstavlja usavršeni opijum sa svim njegovim efektima, a bez stvaranja zavisnosti, pa se smatra da je pouzdan, dugotrajan i siguran lek. U istoj će se zabludi biti i uskoro, nakon otkrivanja heroina.

Diacetilmorfin prvi je sintetisao engleski hemičar C. R. Wright 1874-e, a 1895. taj novi molekul u prostorijama Bayera dobija više pažnje kao koristan molekul bez negativnih efekata morfina. Tada se Heinrich Dresser, hemičar zadužen za testiranje efikasnosti i sigurnosti novih lekova, odlučio da da prednost istraživanju diacetilmorfina, a ne acetilsalicilnoj kiselini, danas poznatijoj kao aspirin. Smatrao ga je dobrom alternativom za morfin – sigurnim lekom protiv bolova i za lečenje raznih respiratornih bolesti, a bez problema zavisnosti. Osim testiranja na životinjama, navodno ga je testirao i na sebi i svojim kolegama u Bayeru, koji su tom novom jedinjenju dali ime heroin, po nemačkom terminu ‘heroisch”.

Heroin svoj uspeh duguje tadašnjoj velikoj potrebi, ne toliko za lekom protiv bolova, nego za lekom protiv kašlja (tuberkuloza i upala pluća bile su tada smrtonosne bolesti, a i obične prehlade smatrale su se opasnim), a pogotovo su ga srećno dočekali tadašnji zavisnici od morfina.

Ali uskoro je istina počela izlaziti na videlo: prvo je primećeno brzo razvijanje tolerancije, a onda i brojni slučajevi zavisnosti. Bayer je počeo gubiti zaradu od heroina, pa je počeo razvijati lek, pod komercijalnim imenom Aspirin, koji će mu vratiti vodeću poziciju na tržištu lekovima.

1913. Bayer potpuno prestaje sa proizvodnjom heroina, a istovremeno se počinje zabranjivati njegovo nemedicinsko korišćenje. U SAD-u se 1924. potpuno zabranjuje korišćenje i proizvodnja heroina, a ne dopušta se ni korišćenje u medicinske svrhe, koje je još i danas dopušteno npr. u Velikoj Britaniji.

Posledica otkrića heroina bila je da su ga hiljade zavisnika od morfina prihvatile kao 3-4 puta jaču zamenu. Heroin je bio i jeftiniji, brži i lakši za upotrebu, a nakon njegovog zabranjivanja razvilo se ogromno ilegalno tržište koje je povezalo njegove korisnike sa kriminalom.

Upotreba heroina raste u svetu svake godine, skupa sa brojem smrti od predoziranja ili na drugi načih povezanih sa heroinskom zavisnošću.

Hemija

Opijum je sasušeni sok dobijen iz posebne vrste vrtnog maka, a između ostalog sadrži opijate: morfin i kodein. Morfin deluje tako što se veže na opijatne receptore, na koje se inače vežu endogeni opioidi koje organizam sam proizvodi. Jedan od njih je endorfin, odgovoran za regulaciju bola, mučnine, disanja, hormonalne aktivnosti, a aktivira i osećaje raspoloženosti, sreće i opuštenosti. Istraživanjima je pokazano da postoji čak i endogena varijanta morfina, što potvrđuje važnost uloge opijata u organizmu.

Heroin (diacetilmorfin) je sintetski derivat morfina, a brzina i jačina njegovog delovanja posledica su njegove dobre rastvorljivosti u mastima koja mu omogućuje brži prolaz krvno-moždane barijere. U mozgu se pre vezivanja na opijatne receptore metaboliše natrag u morfin.Metadon je sintetski opioid, često se koristi za lečenje heroinskih zavisnika, ali i sam izaziva jaku zavisnost. Za razliku od heroina uzima se oralno, a delovanje mu je nešto slabije ali dugotrajnije.

Potpuno čisti heroin bele je boje i gorkog ukusa, i rastvorljiv je u vodi. Međutim, ulični “heroin” (hors, žuto) najčešće je smeđkaste boje, a sadrži samo oko 7-10% diacetilmorfina, dok su ostatak druge materije: šećer, skrob, kakao, brašno, zemlja, mleko u prahu, dečji puder, ponekad i vapno ili otrovi poput strihnina i kinina. Ovakav heroin nije rastvorljiv u vodi, pa se zato za rastvaranje koristi kiselina – obično limunska. Čistoća heroina jako varira, što je često uzrok mnogih smrti od predoziranja.

Delovanje

Heroin se konzumira ušmrkavanjem (brzo se apsorbuje preko sluznice nosa), pušenjem (zagrevanje heroina na staniolu i udisanje njegovih para) ili injekcijom (intravenozno ili potkožno). Pušenjem heroin stiže do mozga za svega 7 sekundi, a najjači, euforični efekt oseća se nakon 10-tak minuta, dok se kod intravenskog uzimanja to dešava za 10-20 sekundi. Doza zavisi od načina uzimanja i tolerancije (intravenozno bez tolerancije 5-10 mg, pušenje 15-25 mg), a isto tako i jačina delovanja i trajanje (obično 3-5 sati).

Inicijalni efekt odmah nakon uzimanja je ogroman, euforičan talas kojeg prate osećaji opuštenosti i topline, sigurnosti, nestajanja bola, teskobe i napetosti. Ljutnja, frustracije i agresivnost nestaju, a javljaju se sigurnost i ljubav prema sebi. Nakon prolaska početne euforije javlja se ugodan, opušten osećaj zadovoljstva i smirenosti.

Ponekad, posebno kod prvih uzimanja, moguća je mučnina i povraćanje.

Heroin je depresor centralnog nervnog sistema: usporava srce, disanje, smanjuje krvni pritisak, uzrokuje širenje krvnih sudova i smanjenu aktivnost creva, što uzrokuje zatvor. Osim prevelike doze, velik je rizik kod istovremenog uzimanja heroina nakon alkohola ili tableta za smirenje, ili prilikom velikog umora, takva kombinacija višestruko usporava disanje i otkucaje srca, i usled nedostatka kiseonika dovodi do nesvestice i smrti.

Delovanje nakon dugoročnog uzimanja: tolerancija i zavisnost

Heroin izaziva vrlo jaku fizičku i psihičku zavisnost! Fizička zavisnost je stanje poremećenog funkcionisanja organizma nakon prestanka unošenja droge. Karakteriše je pojava apstinencijalne krize 24-48 sati nakon zadnjeg uzimanja heroina. Simptomi uključuju: nemir, bol u mišićima i kostima, nesanicu, dijareju, znojenje, groznicu i povraćanje. Traju obično 7-10 dana, ali ponekad i duže.

Psihičku zavisnost teže je nadvladati, a karakterisana je izrazitom željom za svakodnevnim uzimanjem droge koju je potpuno nemoguće kontrolisati, negiranjem problema i promenjenim shvatanjem stvarnosti. Ne razmišljajući racionalno, osoba je pod uticajem ogromne želje za drogom nesvesna bilo kakvih rizika i posledica njenog uzimanja, heroin postaje jedina svrha koja dovodi do prekida skoro svih ostalih aktivnosti, a ukoliko ga ne uzme, oseća se nervozno, razdražljivo i napeto.

LSD

LSD – dietilamid lizerginske kiseline. Krajem 30ih godina proškog veka je ovaj halucinogen prvi put izolovan i to iz gljive koja raste na ražanoj glavici. Posle otkrića je LSD korišćen u mnogim istraživanjima i eksperimentima, najviše u domenu psihijatrije, a jedni od konzumenata su bili i vojnici. Već početkom 60ih godina je proglašen za ilegalnu supstancu pošto su ga zloupotrebljavali dobrovoljci u istraživanjima (koji su pod nazorom dobijali bezbedne doze). Međutim, u to vreme jedino neželjeno dejstvo su bile vizuelne halucinacije i osim njih se nisu javljala druga neprijatna iskustva.

Dejstvo LSD-a se odnosi na njegovo vezivanje za serotoninske i dopaminske receptore, što znači da se vezuje za njegove receptore i time utiče na raspoloženje, osećaje, razmišljanje i doživljaj prostora i ljudi, mada efekti su individualni. Zabeleženo je da kiselina podstiče kreativnost, duhovnu prosvetljenost i da dovodi do pojačane osetljivosti na spoljašnje stimuluse. Efekti LSD-a podrazumevaju i vizuelne halucinacije koje se javljaju pri većim dozama. Fiziološki, na osobama se mogu primetiti izrazito proširene zenice, ubrzan srčani ritam, povišen krvni pritisak i telesna temperatura može biti povišena. Kod nekih uživalaca ove supstance se može javiti mučnina ili smanjen apetit, kao i anksioznost i depresija posle prestanka dejstva, čak i iznenadni „flešbekovi“ sa vrlo kratkim trajanjem. Mogući su i „loši tripovi“ koje mogu činiti paranoja, strah i panika.

Oblici LSD-a koji su dostupni za upotrebu mogu biti papirići natopljeni kiselinom koji na sebi imaju psihodelične sličice, teblete, kapsule, razni praškasti oblici ili tečni za intravensku primenu. Kada se uzima oralnim putem (per os), dejstvo nastupa posle otpriike 45min, maksimum dejstva je posle 2 do 4h posle uzimanja i može trajati i do 12h. Ako je u pitanju intravenska primena, efekat se javlja posle 10 minuta i ovaj vid je pogodniji za predoziranje. Iako neki izvori tvrde da nije poznata letalna (smrtonosna) doza, u Kentakiju je 1975. godine zabeležen smrtni slučaj posle unošenja trećine grama, a uobičajena doza je oko 100 mikrograma.

Terapijski potencijal LSD-a je vrlo brzo uočen posle njegovog otkrića. Istraživanja koja su zabeležena se odnose ulogu u terapiju anksioznosti, depresije alkoholizma i PTSD-a. 2016. godine u Londonu je urađeno istraživanje koje je pokazalo da jedna doza LSD, kod osoba koje nemaju nikakvih psihijatrijskih poremećaja, dovodi do promene u toku misli u trajanju od 2 nedelje i osobe su postale optimističnije i otvorenije. Druga istraživanja su pokazala efikasnost lizerginske kiseline u lečenju zloupotrebe alkohola i heroina ali neki naučnici osporavaju ovu tvrdnju.

Dietilamid lizerginske kiseline je definitivno pokazao zadivljujuće terapijsko dejstvo ako se uzima u određenim dozama i pod nazorom. Problem predstavlja činjenica da je LSD zapravo halucinogen koji je odavno proglašen ilegalnim, što poprilično ograničava njegovu upotrebu u medicinske svrhe. Njegova velika prednost je što ne deluje na centar za zadovoljstvo i to znači da ne može dovesti do zavisnosti prilikom upotrebe i svakako bi ovaj podatak trebalo uzeti u obzir ako se pokrene pitanje legalizacije ali se uvek treba prisetiti mogućih neželjenih dejstava.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Blog na WordPress.com.

Gore ↑