Santijago Ramon i Kahal

(1.maj 1852 – 17. okt. 1934)

Nobelovac koji je odmrsio ljudski mozak

Kao dečak bio je jako nestašan, nije ga „držalo mesto“ u školi. Prema mišljenju profesora nije se uklapao u ustaljeni šablon ponašanja, te je podvrgavan različitim kaznama. Kako je vreme odmicalo, njegovo ponašanje se nije menjalo, a dokaz njegove nezrelosti bio je incident u kom je komšiji rasturio ogradu topovskim đuletom.  Iz tog razloga, otac ga je poslao da radi kao obućar, a potom i kao berberin, kako bi se malo uozbiljio. Jedino što ga je tokom tih godina smirivalo bila je umetnost (slikarstvo). Imao je izražen talenat za crtanje, a hteo je i da se bavi slikarstvom, ali jaka ličnost oca je osporavala njegov umetnički rad. Smatrao je da mu crtanje neće doneti korist tokom života, te da je bolje da se fokusira na nešto konkretno, nešto što je opipljivo.

Otac mu je bio profesor anatomije na Univerzitetu u Zaragosi. Jednom prilikom, Santijago, zajedno sa ocem odlazi na groblje kako bi pomogao ocu da pronađe ostatke pokojnika koje bi koristio za predavanja na Univerzitetu. Nije putovanje na koje se prvo pomisli, ali to je trenutak kada se Santijago odlučuje da svoju karijeru posveti nauci. Tog momenta, odlučuje se za studije medicine na Univerzitetu u Zaragosi.

Nakon sticanja diplome (1873), Španskog rata (1874-1875), preživljavanja malarije i tuberkuloze počinje njegovo naučno stvaralaštvo. Njegova rana istraživanja bila su fokusirana na patologiju inflamacije, mikrobiologiju kolere, epitelske ćelije i tkiva. Njegov dolazak u Barselonu 1887. godine predstavlja trenutak ranog začetka neuronauke. U to vreme, mozak je bio slabo proučavan. Teorija koja je tada bila zastupljena, Retikularna teorija, predviđala je da skupovi vlakana povezani u jedan kontinuirani snop fizički spojen u jednu celinu sačinjavaju mozak. Zastupnici ove teorije bili su Jozef fon Gerlah i budući Santijagov saradnik, Kamilo Goldži.

Goldži je prvi uspeo da “oboji” neurone. Eksperimentisanjem sa mnogim metalima pokušao je da na razne načine boji preparate. Tehnika koja se izdvajala od ostalih bila je tehnika bojenja srebro-nitratom, koja isključivo boji neurone. Takvo bojenje Goldži je nazivao “Crna reakcija” (la reazione nera). Ovo otkriće bilo je presudno za dalje proučavanje neurona, jer u to vreme nije postojao ni jedan način da se oni oboje zbog svoje delikatne strukture. Santijago je prilagodio tehniku prema njegovim istraživanjima i prilikom posmatranja neurona pod mikroskopom, uspeo je da dokaže da se nervni sistem sastoji iz pojedinačnih ćelija između kojih se nalaze uski prostori (koji kasnije dobijaju naziv “sinaptička pukotina”). Na ovo pionirsko istraživanje pozivali su se mnogi naučnici, koji će kasnije dokazati postojanje električnih i hemijskih signala u neuronu. Zvanična potvrda da se centralni nervni sistem sastoji od pojedinačnih ćelija doći će tek 1950. godine detaljnim proučavanjem elektronskim mikroskopom. 1906. godine, zajedno sa Kamilom Goldžijem dobija Nobelovu nagradu za fiziologiju i medicinu. To predstavlja period opovrgavanja retikularne teorije i dolazak nove ideje, neuronske teorije – nervni sistem se sastoji iz pojedinačnih ćelija (neurona) koje su povezane sinapsom.

„Crna reakcija“

Bio je član mnogih naučnih društava koja su se bavila tom tematikom. Pored Nobelove, osvojio je mnoge druge nagrade, od kojih se mogu izdvojiti “Moskovska nagrada”, “Rubioova nagrada” i “Fauvelova nagrada”. Objavio je brojne naučne radove, poput: “Priručnik histologije i tehnike bojenja” (Manual de Histología normal y Técnica micrográfica), “Priručnik anatomije opšte patologije” (Manual de Anatomía patológica general), “Nove ideje anatomije nervnog sistema” (Les nouvelles idées sur la fine anatomie des centres nerveux), “Priručnik nervnog sistema čoveka i kičmenjaka” (Textura del sistema nervioso del hombre y de los vertebrados), “Principi histologije” (Elementos de Histología), i druge.

Santijago je takođe definisao određene delove neurona, kao što su dendritske bodlje (spine) i aksonski brežuljak, odnosno deo neurona odakle počinje akson. Poslednje godine života je proveo istražujući traumatsku degeneraciju i regeneraciju nervnog sistema. Njegova doslednost i istrajnost dovele su do toga da se njegovo ime pominje decenijama nakon njegove smrti.

Dokle god je naš mozak misterija, univerzum, kao odraz strukture mozga, će isto biti zagonetka. – Santiago Ramón y Cajal

Kahalova tehnika bojenja

Virtualna izložba „Nobelovac koji je odmrsio ljudski mozak“ (Google Arts and Culture)

https://g.co/arts/PnXmhZkQqAbY9KVo7

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Blog na WordPress.com.

Gore ↑