Homoseksualnost i Neurobiologija

17.maj je Dan borbe protiv homofobije i transfobije, te smo stoga odlučili da vam prikažemo neuronaučni pogled na tu temu i da istaknemo kako je to prirodna varijabilnost ljudske seksualnosti.

Homoseksualnost kao prirodna pojava

Osim kod ljudi, homoseksualno ponašanje se javlja i u životinjskom carstvu, i to zapravo dosta često. Prisustvo istoplonog seksualnog ponašanja se nije pojavilo odjednom. Ono se zapravo događa dugi niz godina, ali su naučnici tek 90-ih godina počeli sa posmatranjem životinja u tom pogledu.  Studije pokazuju da je poznato oko 1.500 životinjskih vrsta koje formiraju istopolne veze – od insekata, društvenih ptica i sisara, a posebno među morskim sisarima i primatima.

Biolog Bruce Bagemihl, naglašava da ne postoje anatomske ili endokrinološke razlike između isključivo homoseksualnih i isključivo heteroseksualnih životinjskih parova. Međutim, postoje i druga istraživanja koja dokazuju upravo suprotno. Zabeležene su hormonalne razlike među ključnim polnim hormonima, kao što su testosteron i estradiol, u poređenju sa onima koji učestvuju isključivo u heteroseksualnom parenju.

Jedna od životinja je i žirafa koja ima više aktivnosti između istih polova nego između suprotnih. U stvari, studije kažu da homoseksualni odnosi čine više od 90% svih posmatranih seksualnih aktivnosti kod žirafa. Mužjaci znaju da koketiraju, nežno trljajući vratom duž tela drugog mužjaka. Ova predigra može trajati i do sat vremena.

Delfini su jedni od poznatijih životinja koje ispoljavaju homoseksualno ponašanje, koje je jednako prisutno i kod mužjaka i kod ženki. Ono uključujue oralnu akciju gde jedan delfin njuškom stimuliše drugog. Kod njih se homoseksualne aktivnosti dešavaju sa približno istom učestalošću kao i heteroseksualna.

Kao i mnoge ptice, labudovi su monogamni i godinama se drže jednog partnera. Međutim, mnogi od njih biraju istopolnog partnera.  Oko 20% parova labudova žive u istopolnim zajednicama – i oni često osnivaju porodice zajedno. Česta je pojava parenja sa ženkom nakon čega je ona proterana po polaganju jaja. U drugim slučajevima muški labudovi usvajaju napuštena jaja.

Homoseksualnost je izražena i kod domaćih životinja. Studije sugerišu da do 8% mužjaka u krdima ovaca preferira druge mužjake, čak i kada su plodne ženke u blizini. Otkriveno je i da ove homoseksualne ovce imaju drugačiju moždanu strukturu od svojih heteroseksualnih srodnika i da oslobađaju manje polnih hormona.

Za kraj, ostavljamo jedan od primera koji najčešće izaziva veliko čuđenje u široj populaciji. Homoseksualnost je česta pojava i među lavovima koje smatramo kraljevima životinja. Dva do četiri mužjaka često formiraju takozvane koalicije, gde zajedno rade na udvaranju zenkama odnosno lavicama. Oni zavise jedan od drugog kako bi se odbranili od drugih koalicija. Da bi osigurali lojalnost, muški lavovi jačaju veze međusobnim seksualnim činom. Mnogi istraživači ovo ponašanje nazivaju onime što se popularno naziva „bromansom“ (bromance), a ne homoseksualnim uparivanjem.

Neuroanatomija seksualnosti

Odavno se zna za strukturni polni dimorfizam kod ljudi na nivou prednjeg hipotalamusa. Međutim, postavlja se pitanje, da li bi on mogao da ima veze sa seksualnošću. Određena postmortem ispitivanja prednje komisure i jedara prednjeg hipotalamusa su pokazala izvesnu strukturnu korelaciju sa različitim seksualnim orjentacijama. Istraživanja su sprovedena na prednjem hipotalamusu, odnosno njegovom preoptičkom regionu. Da bi se razjasnila seksualnost, neophodno je osvrnuti se na neke razvojne aspekte nervnog sistema. Pol je određen aktivnošću para polnih hromozoma. Početkom embrionalnog razvoja gonade su bipotentne (imaju mogućnost razvoja u m/z gonade) i nemoguće je razlikovati ih između muškog i ženskog pola. Kasnije ekspresija gena (SRY), koji kodira protein nazvan faktor razvoja testisa (TDF) dovodi do razvoja testisa, dok njegova neaktivnost dovodi do razvoja jajnika. Ako se radi o muškom polu, testisi potom stvaraju hormone koji tuiču na razvoj ostatka tela uključujući tu i mozak. Androgeni iz testisa će dovesti do “maskulinizacije” mozga, a samim tim i prednjeg hipotalamusa.

Naučnik Le Vay dao je pretpostavku da je ključ seksualnosti baš u hipotalamusu. Hipotetisao je da intersticijelna jedra prednjeg hipotalamusa 2 i 3 (INAH 2 i 3) pokazuju i polni i seksualni dimorfizam. Dakle razlikovala bi se strukturno i kod polova i kod individua različite seksualnosti. Od ranije je poznato da su ona veća kod muškaraca, a manja kod žena, ali je cilj bio povezati veličinu sa seksualnošću. Na postmortem uzorcima heteroseksualnih žena i muškaraca, kao i homoseksualnnih muškaraca analizirana je zapremina pomenutih jedara. Ona su bila mala kod onih sa seksualnim afinitetom prema muškarcima – heteroseksualne žene i homoseksualni muškarci; dok su bila velika kod onih sa afinitetom ka ženama – heteroseksualni muškarci. Problemi ovog istraživanja bili su to što se u uzorku nisu našle homoseksualne žene, postmortem istraživanje nije pouzdano za izvlačenje zaključaka i što postoje slučajevi gde veličina jedara nije odgovarala pretpostavkama. 

Dvoje naučnika (Laura S. Allen i Roger A. Gorski) analiziralo je veličinu prednje komisure, kao još jedne polno dimorfne strukture s kojom bi se mogao asocirati i seksualni dimorfizam. Utvđene su razlike u veličini kod homoseksualnih i heteroseksualnih osoba oba pola u okviru odgovarajućih godišta nalik na one koje se javljaju kod INAH zona hipotalamusa. Pošto više struktura pokazuje razlike kod individua različitog pola i različite seksualnosti uz napomenu o složenim interakcijama u okviru mozga, teško je odrediti pojedinačne faktore koji utiču na seksualnost. 

Pomoću magnetne rezonance (MRI) pokazano je da homoseksualni muškarci imaju tanji korteks u odnosu na heteroseksualne muškarce. Istom metodom pokazano je i da homoseksualne žene imaju manje sive mase u peririnalnom kortekstu u odnosu na heteroseksualne žene. Dodatno je utvrđeno da je talamus homoseksualnih muškaraca manji u poređenju sa talamusom heteroseksualnih muškarcima. 

Istraživanja su pokazala da mozak muškaraca ima veći cerebrum, cerebelum i hipokampus, dok mozak žena ima veću gustinu frontalnog ređnja i veću zapreminu desnog frontalnog režnja. 

Jedna od interesantnih pojedinosti u vezi sa istraživanjima neurobiologije transrodnosti jeste da je mozak ovih osoba sličniji polu s kojim se identifikuju u odnosu na njihov biološki pol. Transrodne žene, uprkos tome što im je po rođenju dodeljen muški pol, imaju manji hipotalamus, kao što je to slučaj kod mozga osoba ženskog pola. Jedan hormon, androstendion, izaziva različite odgovore u hipotalamusu muškog i ženskog mozga. Kada su trans osobe izložene njegovom delovanju hipotalamički odgovor se više poklapa sa njihovim spoznajnim polom u odnosu na biološki. 

Važno je napomenuti da na osnovu ovih istraživanja nije moguće definitivno potvrditi da seksualnost potiče od pomenutih strukturnih osobina mozga različitih  individua.

Zaključak

Ova pojava je davno prestala da se smatra oboljenjem u naučnom svetu, nakon što je 1987. izdat izmenjeni DSM-III (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders) priručnik. Istraživanja na ovu temu nam pomažu da bolje razumemo ljudsku seksualnost, ali je njena osnova i dalje nepoznata, te je neophodno objektivno posmatrati date činjenice i ne izvlačiti bilo kakve prevremene i neproverene zaključke. 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Blog na WordPress.com.

Gore ↑