Amiotrofična lateralna skleroza (ALS)

Pokreti, smeh, socijalizacija, glas. Sve je to što nas opisuje i što nas pokreće. Sami kontrolišemo naše telo i utičemo na odluke, bile one fizičke ili sociološke. Šta bi bilo kada mi ne bismo bili više vlasnici sopstvenog tela? Kakav je osećaj biti zatvoren u kutiji u kojoj ništa ne možeš da promeniš?

Amiotrofična lateralna skleroza predstavlja oboljenje motornih neurona. Motorni neuroni su zaduženi za voljne pokrete i možemo ih podeliti na gornje (upper motor neurons – motorni neuroni lokalizovani u korteksu) i donje (down motor neurons – motorni neuroni lokalizovani u kičmenoj moždini) neurone. Omogućavaju nam da trčimo, govorimo, smejemo se, dišemo i još mnogo toga. U velikoj većini slučajeva oboljenje se događa spontano, bez ikakvog uticaja unutrašnje sredine (npr. uticaji hemijskih signala drugih ćelija). Bolest je progresivnog karaktera, što znači da se vremenom stanje pogoršava; prosečno preživljavanje bolesti je od 2 do 5 godina od početka ispoljavanja simptoma, ali uvek postoje izuzeci gde ljudi i po 20 i više godina žive sa ALS-om.

Poremećaj je prvi put opisao Žan-Martin Šarkot 1869. godine, ali ALS dobija medijsku pažnju tek 1936. godine kad je američki bejzbol igrač Lu Gehrit morao da okonča svoju bogatu karijeru zbog dijagnostifikovanog ALS-a (zato neki ALS nazivaju i Lu Gehritova bolest).

Levo – Lu Gehrit; desno – Žan-Martin-Šarkot

Da bismo napravili nekakav pokret, potrebno je kontrahovati skeletne mišiće. Skeletni mišići su sačinjeni od brojnih filamenata (miofilamenti) grupisanih u snopove koji su polisaharidima povezani sa kostima preko tetiva. Miofilamenti su sastavljeni od sarkomera,sačinjenih se od velikog broja proteina, od kojih su najvažniji aktin i miozin.

Sarkomera

Ivice sarkomera ograničava Z-disk koji se sastoji od Z filamenata i α-aktinina. Od Z linije polaze aktinski filameti, a između njih se nalaze miozinski filamenti. Miozin se sastoji odglave i repa. Rep se prostire do sredine sarkomere, a glava je u bliskoj vezi sa aktinom. Na glavi se nalazi aktin-vezujuće mesto i miozinska ATP-aza, koje su neophodne za samu kontrakciju mišića. Na sredini sarkomere se nalazi M linija sačinjena od miomezina, koja drži miozin na mestu, a od M do Z linije se prostire tintin (ili distrofin) koji sprečava prekomerno rastezanje sarkomere.

Među aktinskim nitima se nalazi tropomiozin koji prekriva aktivna mesta na aktinu za koje se vezuje miozinska glavica. Za tropomiozin je vezan tropomiozinski kompleks koji se sastoji iz 3 subjedinice – troponini (TnT se vezuje za tropomiozin, TnI se vezuje za aktin, a TnC vezuje kalcijum). Kad se kalcijum veže, dolazi do promene konformacije tropomioziskog kompleksa i njegovog pomeranja; aktivna mesta aktina se oslobađaju i vezuje se miozinska glavica, koja povlači aktin. Gradi se poprečni most između aktina i miozina, a što je više poprečnih mostova, kontrakcija je jača. Da bi se miozinska glava oslobodila, neophodno je da se veže ATP, koji miozin razlaže na ADP i Pi (miozinska ATP-aza), oslobođena glavica se vezuje za naredno aktivno mesto aktina, tada se ADP oslobađa i vezujuće mesto za ATP je slobodno.

Mehanizam kontrakcije skeletnih mišića

Kada je u pitanju ALS, kontrakcija se remeti na više načina. Prvo, mogu se poremetiti kalcijum vezujuća mesta, tako što će doći do mutacije TARDBP gena, koji je zadužen za regulaciju kalcijum vezujućih mesta, što će rezultovati učestalijoj i nekontrolisanijoj kontrakciji. Zatim, može doći do mutacije SOD1 gena koji kodiraenzim superoksid dismutazu 1, koji je zadužen za uklanjanje slobodnih radikala koji se nakupljaju u organizmu. Loše savijen SOD1 protein neće moći da prepozna slobodne radikale, što dovodi do njihovog nakupljanja i na kraju propadanja motornih neurona. Takođe, tu je prekomerna stimulacija (ekscitotoksičnost) glutamatnih receptora, što utiče na normalan rad motornih neurona.

Prvi simptomi javljaju se kod osoba između 50-65. godine, mada postoje izuzeci, gde osobe sa oko trideset ili četrdeset godina zadobiju ALS. Pre 1990. godine, incidenca je bila jedna osoba na 100.000. Nakon devedesetih, ta brojka se povećala na 1.5, pa čak i 2.7 osobe u proseku. U početku bolest se manifestuje poteškoćom pokretanja gornjih, a potom i donjih ektremiteta, propraćeno grčenjem i spazmom ruku i nogu. Kako bolest napreduje zahvata ostale mišiće tela, utiče na respiratorne mišiće gde pacijent ne može samostalno da diše; dolazi do poteškoća u govoru, pa u gutanju pljuvačke i hrane. Na kraju, pacijent ne može samostalno da se kreće, diše, uzima hranu pa mu je potrebna pomoć oko tih bazičnih radnji.Na osnovu nanačina na koji može da se javi, ALS-a se može podeli u dve grupe:

  1. Sporadična forma (SALS-Sporadic Amyotrophic Lateral Sclerosis)
  2. Familijarna forma (FALS-Familial Amyotrophic Lateral Sclerosis).

Sporadičan nastanak bolesti učestaliji je u populaciji i predstavlja nekih 90% nastanka u odnosu na nasledni vid nastanka, što predstavlja samo 5-10%. I jedan i drugi vid nastanka bolesti većinski zavise od delovanja spoljašnje sredine na organizam. Izloženost teškim metalima, pesticidi, herbicidi, insekticidi, pušenje, izloženost radijaciji ili elektromagnetnim impulsima, držanje dijete pa čak i fizička aktivnost mogu biti faktori nastanka bolesti. Takođe, geografska rasprostranjenost utiče procentualnu rasprostranjenost bolesti. Istočni deo Zemljine polulopte ima veći procenat obolelih slučajeva nego zapadni deo. Razlog tome predstavljaju nakupine beta-metilamino-L-alanina (BMAA), neurotoksina koji se većinski može naći u istočnim delovima Zemlje. BMAA se nalazi u semenima biljke Cycas micronesica K.D.Hill. koja je u simbiozi sa cijanobakterijama koje proizvode ovaj neurotoksin. Nakupine BMAA u sinaptičkom prostoru utiču na normalno funkcionisanje mišićne kontrakcije.

Lečenje ALS-a predstavlja veliki problem, kako za lekare tako i za pacijenta. Još uvek ne postoji adekvatan tretman kako bi se kompletno zaustavila progresija ALS-a. Postoje određeni lekovi, kao što su riluzol i edaravon, ali su propraćeni glavoboljom, vrtoglavicom i promenama funkcionalnosti gastrointestinalnog trakta i jetre. Za riluzol je ispitivanjima dokazano da može produžiti život za 3-6 meseci, dok za edaravon još uvek nema adekvatnih informacija. Pored pomenutih lekova, kako bolest napreduje, pacijentu se predlaže da krene na fizikalnu terapiju, kako bi uspeo da ojača svoje telo, koliko god je to moguće; predlaže se da krene kod logopeda kako bi razgovetnije mogao da izgovara reči i rečenice. Vremenom mišići lica slabe i pacijent slabije i sporije izgovara pojedine reči, što na kraju prelazi u kompletnu nemogućnost govora. Nastankom velikih životnih promena, pacijentima je često neophodno pružiti psihološku podršku, kako bi mogao da se što bolje prilagodi novonastaloj situaciji.

Mnoge poznate ličnosti su bolovale od ALS-a. Pored pomenutog Lua Gehrita, tu su i Ezard Čarls (bokser), Dvajt Klark (američki fudbaler), Mao Cedung (političar), Džon Stoun (pisac, reditelj, producent), i među njima najpoznatiji, Stiven Hoking (fizičar). Koliko god bolest bila destruktivna po organizam, vidimo da nije uspela da spreči ovu ljude u postizanju velikih dostignuća.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Blog na WordPress.com.

Gore ↑