Epilepsija

Epilepsija vs. Epileptički napad

Epileptički napad podrazumeva iznenadnu, prolaznu i kratkotrajnu izmenu motorne aktivnosti, senzibiliteta, ponašanja, svesti, emocija i/ili autonomnih funkcija, koja je uzrokavana abnormalnom hipersinhronom hiperaktivnošću grupe neurona.

Epilepsija predstavlja hronično neurološko oboljenje koje se karakteriše pojavom spontanih ponavljanih epileptičkih napada (više od 2 u razmaku od 24h).

Istorija

Prvi dokazi o postojanju epilepsije potiču iz vremena Mesopotamije, još pre 4000 godina, gde je smatrano da  epileptički napadi nastaju pod uticajem boga Meseca. U zapisima na glinenim pločicama opisuje se osoba koja je doživela napad:

“ Vrat mu se okreće ulevo, šake i stopala stegnuta, oči su širom otvorene, a iz usta mu izlazi pena dok je u besvesnom stanju”.

Hiljadu godina kasnije, u Vavilonu, javlja se dijagnostički priručnik koji sadrži opise epilepsije u vidu termina “pad” (miqtu) i “napad” (sibtu), objašnjava se pojava epileptičkog statusa i postiktalnog perioda, ali koji u etiologiji poremećaja ubrajaju zle duhove i demone.

U Egiptu, 1700 god. p.n.e. na papirusu postoje zapisi da epilepsija može nastati direktnom stimulacijom mozga. U Kini, spisi datiraju iz perioda i do 770. gpne i kao glavne načine lečenja pominju upotrebu biljaka, akupunkture i masaže.

Hipokrat je napisao prvu knjigu o epilepsiji pre 2500 godina. On odbacuje ideju da epilepsija ima duhovnu etiologiju i zaključuje da njen uzrok leži u prevagi jednog od četiri humora, što dovodi do abnormalne funkcije mozga, kao i da postoji značajan hereditarni faktor u njenoj etiopatogenezi. Opisivao je oboljenje kao “veliku bolest”, što je možda uticalo na kasnije javljanje termina “grand mal” za generalizovane napade. I pored Hipokratovog rada, ostalo je da je epilepsija demonsko i čak infektivno oboljenje, zbog čega su oboleli bili izloženi značajnoj stigmatizaciji i diskriminaciji.

Aristotel je poredio gubitak svesti tokom epileptičkog napada sa snom, pri čemu je postavio teoriju da su oba stanja prouzrokovana isparenjima poreklom iz hrane. Ovaj stav je dugo smatran neoborivim od strane katoličke crkve. Osim toga, vekovima je uticao i na naučnu javnost. Hipokratova ideja da je epilepsija poremećaj povezan sa radom mozga, dobila je na značaju u Evropi u 17. veku, održala se do kraja milenijuma i podstakla je brojne naučnike na istraživanje. Škotski lekar Vilijam Kalen zapazio je da epileptički napad može da zahvati samo deo tela i da ne mora nužno izazvati gubitak svesti. Dr Robert Bentli Tod je 1849. godine dao ideju da mozak funkcioniše prenosom električnih impulsa i postavio je hipotezu da su „električna pražnjenja“ mogući uzroci epileptičnih napada. Ser Čarls Lokok je sredinom 19. veka otkrio prvi efikasan lek protiv konvulzija – kalijum-bromid, koji je delovao sedirajuće na pacijente. Džon Halings Džekson proučavao je lokalizaciju lezija u mozgu, koje je navodio kao moguće uzroke napada, a njegove pretpostavke pokazale su se tačnim. Drugi naučnici su proučavali evocirane epileptičke napade na korteksu životinja. Prva savremenija farmakoterapija je podrazumevala pojavu fenobarbitola 1912. godine – najstarijeg poznatog antikonvulzivnog leka.

(Tokom 20. veka, zakonska diskriminacija i stigmatizacija obolelih od epilepsije polako jenjava i SZO i druge organizacije rade na tome da se spreči dalje urušavanje njihovih prava, kako u profesionalnoj, tako i drugim sferama života.)

EEG u dijagnozi epilepsije

Hans Berger je 1924. godine otkrio da električni signali u mozgu mogu da se zapisiju ako se na poglavinu postave određene elektrode i time doveo do otkrića elektroencefalograma (EEG), koji je dao potvrdu da su epileptični napadi rezultat abnormalne električne aktivnosti mozga. Njegov izum je doveo do istorijskog napretka u dijagnozi mnogih neuroloških i psihijatrijskih oboljenja, koji ima korist i danas pored današnjih drugih metoda vizuelizacije, kao što su CT i magnetna rezonanca.

EEG se koristi za evaluaciju funkcionalne dinamike mozga. Smatra se da EEG primarno polazi od impulsa genersianih u kortikalnim piramidalnim neuronima u cerebralnom korteksu koja su orijentisana upravno na površinu mozga. Neuronska aktivnost koja se detektuje predstavlja sumaciju ekscitatornih i inhibitornih postsinaptičkih potencijala relativno velike grupe neurona koja ispaljuje impulse simultano.

Uz izuzetke, svi pacijenti sa epilepsijom će pokazati izmene u EEG nalazu tokom napada. Većina pacijenata takođe pokazuje karakterističnu interiktalnu (između napada) epileptiformnu aktivnost (engl. Interictal epileptiform discharges – IED), koja može biti i najkorisniji dijagnostički znak u korist dijagnoze epileptičkih sindroma. Treba voditi računa o pravilnoj interpretaciji EEG nalaza i razlikovanju benignih varijatni i normalnih moždanih talasa.

Tip, lokalizacija i učestalost IED su značajan dijagnostički i prognostički parametar u dijagnozi specifičnih epileptičnih sindroma. Na primer, osobe sa mezijalnom temporalnom epilepsijom koje se razmatraju za hirurško lečenje i koji imaju IED koji se poklapaju sa odgvarajućom regijom mozga za hiruršku resekciju imaju bolji ishod nakon zahvata u odnosu na osobe sa neusaglašenim EEG nalazima.

Fokalni IED mogu da se jave u bilo kom režnju mozga, ali najčešće u temporalnom i frontalnom režnju. Generalizovani IED se uglavnom prikazuju kao tipični ili atipični siljak-talas kompleksi.

Atipični generalizovani šiljak-talas IED, najčešće viđeni kod dece sa juvenilnom absans ili miokloničkom epilepsijom
Fiziološki EEG nalaz 24-godišnje žene u budnom stanju kroz period od 10s

Stimulacija nerva vagusa

Od epilepsije danas boluje oko 50 miliona svetskog stanovništva prema podacima SZO. Iako danas postoji značajan napredak u antikonvulzivnoj terapiji, i do 30% pacijenata sa epilepsijom je rezistentna na farmakološku terapiju, zbog čega se razvijaju nove terapijske strategije, kako farmakološke, tako i nefarmakološke.

Stimulacija nerva vagusa (engl. Vagal nerve stimulation – VNS) je odobrena u zemljama Evrope i SAD kao pomoćna terapija kod pacijenata sa refraktarnom epilepsijom. Stimulacija dovodi do gašenja konvulzija koji polaze iz regija povišene ekscitabilnosti, kao što su limbički sistem, talamus i talamokortikalne projekcije. Dodatni mehanizam delovanja uključuje i aktivaciju određenih regija i jedara u mozgu, locus coeruleus i nc. raphe i dovodi do nishodne regulacije oslobađanja noradrenalina i serotonina, koji imaju antiepileptogeni efekat.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Blog na WordPress.com.

Gore ↑