Kroz muziku i priče do emocija

Muzika i emocije

Muzika nas svakodnevno okružuje i čini sastavni deo našeg života. Muzika nas čini srećnima, zna da nas rastuži, da moviciju kada je potrebna, ili nas podseti na ono što je bilo… Ona budi različite emocije u nama! Baš tako je i sa najmlađima. Deca različito reaguju na različite vidove umetnosti, pa tako i na muziku sa svim njenim varijacijama. Njihove najiskrenije emocije smo videli kroz našu dečiju radionicu na Nedelji svesti o mozgu. Pokušali smo da kroz različite pesme, kompozicije i melodije pobudimo u njima različite reakcije i osećanja. Pokušali smo da im približimo svu lepotu umetnosti koju ona nosi, kako da odrastaju uz nju i da je najbolje iskoriste.
Tog dana smo zajedno učili. Ušli smo u svet emocija iz koga nije bilo nazad, pokušali da ga definišemo i da naučimo kako da se borimo sa različitim emocijama. Naučili smo kako da prepoznamo lepu pesmu i kako da je pustimo da ispuni sva naša osećanja.
Sada Vas pozivamo da uradite isto i da zajedno sa nama hrabro istražite ovaj svet. Pustite muziku svojoj deci, sestri, bratu, prijateljima…Pričajte sa njima kako se osećaju povodom toga i možda se i iznenadite ili prisetite kako je to biti dete i upoznavati svet oko sebe.
Mi Vam želimo puno sreće i ostavljavamo Vam par korisnih linkova ispod.

Priče

U prvim godinama razvoja deteta se razvijaju sve emocije koje su nama poznate. Razlika je jer ispoljavanje tih emocije nije kao kod odraslih osoba. Sledeća radionica ima za cilj da čitanjem odredjenih priča kod dece izazivamo različita osjećanja. Nakon čitanja, sa detetom razgovarati o pročitanoj priči. Treba da otkrijemo, kako se osjeća, da li mu se svidja priča ili izaziva osjećaj tuge, straha ili ljutnje, da li znaju da nam objasne zbog čega u priči se osjećaju tako. Značajno je da deca uče da razumeju i prepoznaju svoje emocije, kao i na koji način se ponašati kada doživljavaju negativne emocije.

Inat – Zlata Vidaček

Sima se sinoć naljutio na mamu. Nije htela da ga pusti da se duže igra u dvorištu. Bio je, istina, već mrak, ali neki njegovi drugovi ostali su i posle njega. Samo je on morao da ode kući.

Za vreme večere je ćutao i otišao na spavanje ljut. Kada se jutros probudio, svega se setio. I ljutina se vratila.

Skočio je s kreveta. Usne stisnuo i napućio. Namrgodio se. Ništa ne pita. Ni sa kim ne razgovara..

– Simo, donela sam ti čokoladu s lešnikom – kaže mama tek što se vratila sa pijace. U ruci joj pun zembilj.

– Ne mogu – odgovori Sima.

– Uzmi, vrlo je ukusna. Nisi, valjda, još uvek ljut?

– Ne mogu – ponavlja tiho.

– Dobro, kad nećeš. Poješćemo je tvoja sestra i ja.

Sima i dalje ćuti. A kad je pod sestrinim zubima zakrckao lešnik, samo je trepnuo. Ubrzu više čokolade nije bilo. Od nje je ostao samo komad svetlog staniola. Sestra ga je pažljivo raširila, ispravila savijene uglove i stavila među listove knjige.

– Eto, kakve ste. Ništa mi niste ostavile! – mrko je šapnuo Sima.

– Mama te je dvaput nudila. Što nisi uzeo!

– Da me je bar još jednom ponudila, sigurno da bih uzeo. Ali ona nije htela. Za inat.

Bakina šutnja – Anthony de Mello

Djed i baka su se posvađali. Baka je bila toliko ljuta da nije htjela razgovarati s djedom.

Idućeg je dana djed zaboravio svađu. Ali se baka uopće nije obazirala na djeda i nije htjela govoriti. Štogod bi on učinio da ona progovori, ostalo bi bez uspjeha.

Djed je napokon stao prevrtati po policama i ladicama. Trajalo je to nekoliko minuta, i baka se više nije mogla suzdržati:

– Ma, što to tražiš?

– Hvala Bogu! Našao sam. Tražio sam tvoj glas! – odgovori djed s nestašnim smiješkom

Moja skolaska drugarica- Milenko Ratkovic

Prvog dana u školi učitelj je odredio gde ćemo da sedimo. U svakoj klupi sedeli su po jedan dečak i jedna devojčica. Svi smo se u početku zbog toga stidljivo ustezali. Ali ubrzo smo se privikli na društvo devojčica i one na nas.

Do mene je sedela bucmasta devojčica Milica. Odmah smo se sprijateljili. Ja sam joj se pohvalio svojim školskim priborom ali je ona imala mnogo lepših stvari. Najviše mi se svidela njena oštraljka za olovke. Kad je videla koliko mi se dopada, ona mi je poklonila.

Nekoliko dana kasnije u školskom dvorištu sretoh svog suseda Momu. On je imao običaj da kaže da „već pet godina dere školsku klupu“. A to je značilo da je iskusan đak. Njegovo iskustvo sastojalo se najviše u batinama koje je dobijao za svoje nestašluke. Zato je i mene upitao:

– No, kako je u školi? Bije li te učitelj?!

– Naš učitelj je dobar i ne bije đake! – uzeh u odbranu svog učitelja, koga sam zavoleo od prvog dana.

– Ko sedi s tobom?

– Eno, ona devojčica što preskače konopac – odgovorih i pokazah Milicu.

– Sediš s njom? Oho! Znači, to je tvoja cura!

– Ama nije! – porumeneh od stida. -Učitelj nas je tako razmestio. Sedimo zajedno – dečaci i devojčice.

– Znam, znam! – nastavi Momo da me zadirkuje. – Vidim ja kako te ona krišom gleda. Ima nešto između vas dvoje!

Pobunih se zbog toga, ali on kao da me nije čuo.

– Hajde , zdravo! I pozdravi svoju devojku! – dobaci mi na polasku.

Do kraja časova nisam ni reči progovorio s Milicom. Neraspoloženje me nije ostavilo ni kad sam stigao kući.

Momo je živeo u neposrednoj blizini moje kuće, pa smo se često viđali. Počeo sam da izbegavam susrete s njim, jer nije propuštao ni jednu priliku a da me ne zadirkuje.

Sve više sam mrzeo Milicu, kao da je ona kriva za tu moju nepriliku. Nisam je smeo ni da pogledam u oči. Ona je primetila da nešto nije u redu i tražila objašnjenje:

– Jesi li ljut na mene? Šta sam te uvredila?

Nisam znao šta da kažem.

Meseci su prolazili, a naši odnosi se nisu popravljali. Momo je bio neumoran u šalama. Pitao sam se postoji li spas od te napasti?

Poslednjeg dana školske godine Milica priđe učitelju i reče:

– Moj tata je dobio premeštaj. Sutra se selimo iz ovog grada, pa hoću da se pozdravim:

Učiitelj je pomilovao po kosi:

– Milice, pred tobom je dug život, ali nemoj da nas zaboraviš.

– Neću, sigurno nikad neću! – gotovo plačnim glasom reče devojčica i pozdravi se sa učiteljom. Zatim se pozdravljala sa drugaricama i drugovima. Svima je pružala ruku, a sa svojim najboljim drugaricama se poljubila. Kad je došla do mene, stala je. Dvoumila se da li da mi pruži ruku. Ja sam zbunjeno gledao preda se i gužvao parče papira.

Milica se polako udalji. Tek kad je izašla iz učionice, poželeo sam da se s njom toplo pozdravim. I da je zamolim za oproštaj što sam se cele godine durio, iako smo imali mnogo šta da pričamo i da pomognemo jedno drugom.

„Ova je priča pretrpjela zemljotres, pa je u njoj sve ispreturano. Pokušajte vi da svaku riječ vratite na njeno pravo mjesto…“ – govorio je u šali naš poznati pisac Branko Ćopić).

Izokrenuta priča

Tek što je brdo izašlo iza sunca, a krevet skoči iz prostranog čiče, navuče noge na opanke, stavi glavu na kapu i otvori kuću na vratima.

– Gle, noćas je zemlja dobro pokvasila kišu! – začuđeno progunđa brk, sučući čiču, pa brzim dvorištem požuri niz korak, istera štalu iz krave i reče:

– Rogata livado, idi pasi u zelenoj kravi, a ja ću noge pod put, pa ću poći u drva da donesem šume.

Čiča stavi rame na sekiru i namignu babom na svoje oko.

– Bako, skuvaj u jajetu četiri lonca dok se posao vrati sa čiče. Danas će ručak slatko pojesti starca.

Put raspali niz čiču dižući svojom širokom prašinom oblake opanaka. Od toga se uplašiše neka kola, pa u trku izvrnuše konje, a uzda ispusti kočijaša i bubnu ledinom o leđa.

Događaj se uplaši od ovoga neobičnog čiče i opruži polje preko nogu jureći brže nego brdo preko zeca. Najzad, kad je bacio sebe ispred pogleda, od zuba mu zacvokota strah i glava mu se diže na kosi: iz obližnjeg vuka virila je krvoločna šuma!

– Au, sad je bostan obrao čiču! Obuzet ludim starcem, naš ti strah preskoči preko čakšira i podera trn, pa brže od polja potrča preko zasijane zvezde.

Pred kućnom babom dočeka ga verni prag.

– Tako mi svetog vuka, eno nedelje u šumi! – viknu glasina hrapavim čičom.

Kuća se prepade, uskoči u babu i zabravi ključ vratima, a siroto drvo pope se na čiču i gore se uhvati granom za ruke očekujući dvorište da dojuri u vuka.

Ko najvise voli?

Jedan je dječak dobio novu olovku. Na njoj su bile nacrtane razne životinje i činila se tako lijepa da dječak do tada ljepšu nije vidio.

“Eh, olovčice moja, kako da te sad zašiljim, kada ću te onda ubrzo potrošiti i ostati bez tebe? Ne, ne! Neću ja tebe ni šiljiti, samo ću te pokazivati prijateljima i malo se pred njima praviti važan”, razmišljao je dječak.

“Ne, to nipošto!”, iznenadi dječaka glas olovke koja progovori, kao da je čula njegove misli. “Ako me ne koristiš za pisanje, kako ću ispuniti svoj životni cilj? Želim da me odmah zašiljiš i što više pišeš mnome. I to pametno da pišeš!”

“Ali… ja sam tek treći razred osnovne škole, ne znam baš mnogo pametnih tema o kojima bih mogao pisati.”

“Znaš ti, znaš! Samo razmisli!”, bila je uporna olovka.

“Kako? Evo, za zadaću imam napisati nešto o majci. Kako mogu napisati što pametno i novo, kada nema živog čovjeka koji nije pisao o majci?! Sve što je lijepo, već je napisano. Ja to jednostavno ne umijem, ne znam tako lijepe riječi. A, inače iz pismenih vježbi uvijek dobijem dvojku ili trojku.”

“Eto, samo to što osjećaš napiši. Ali iskreno. I pazi, ja hoću da me po dobru pamte, da napišem nešto lijepo, a ne obične stvari. Tko se još sjeća olovke koja je pisala obične stvari?Dakle, počinji! I ponavljam: samo iskreno!”

Olovka to reče i ušuti. Ušuti i dječak. Malo razmisli pa zaključi:

“Svakako moram pisati zadaću. Ništa me ne košta da poslušam olovku, pa ću vidjeti na što će sličiti.”

Zašilji olovku i poče:

“Želio bih napisati kako svoju majku volim. I to najviše na svijetu. Ali svi kažu kako baš oni svoju majku vole najviše na svijetu. To nije istina, vjerujte mi, jer ja sam taj koji najviše voli. Samo ne znam to tako lijepo reći kao drugi, pa se čini da oni govore istinu. Uostalom, baš me briga hoće li mi tko vjerovati.

Meni je važno da to zna moja mama. A ona zna. Naročito kada je pitam je li se umorila, boli li je glava i trebam li joj što pomoći. Vidim to po njenom pogledu. I osmijehu. Jedino kada je zagrlim, nisam siguran da li je volim najviše na svijetu, jer tada i ona zagrli mene i učini mi se kako ona mene voli više.”

“Bravo! Bravo! To je dovoljno! Ne piši ništa više!”, uskliknu zadovoljno olovka.

I dječak je bio zadovoljan. Sutradan je prvi put u životu iz pismene vježbe dobio peticu.

Ivo Kobaš

Bobilj i Druškan – Sergej Jesenjin

Živeo je na kraju sela stari Bobilj. Imao je svoju kolibu i psa. Išao je po selu, skupljao parčiće hleba te se tako hranio. Bobilj se nikada nije odvajao od svoga psa, koga je od milošte zvao Druškan. Ide Bobilj kroz selo, kuca u prozor, a Druškan stoji kraj njega i maše repom. Kao da i on čeka da mu udele milostinju. Govore Bobilju ljudi: “Zašto, Bobilju, ne napustiš psa. Ni sam nemaš šta da jedeš.

Pogleda ih Bobilj svojim tužnim očima, dobro ih pogleda, i ništa ne odgovori. Zovne Druškana, ode od prozora i ne uzme ponuđeno parče.

Sumoran je bio Bobilj. Retko je sa kim razgovarao. Nastupila zima, dunula srdita mećava, zavejala sve na zemlji i nanela velike smetove. Gazi Bobilj kroz smetove, opire se o štap, vuče se od dvorišta do dvorišta, a Druškan se ne odvaja od njega. Pribija se uz Bobilja, umiljato ga gleda, kao da bi hteo reći: „Nikome nas dvojica nismo potrebni, niko neće da nas prigreje, sami smo samciti”. Pogleda Bobilj psa dobro ga pogleda – i kao da pogađa njegove misli – pa tiho, sasvim tiho reče: „Nemoj, Druškane, nikad, mene, starca, da napustiš.

Korača Bobilj s psom, i s velikom mukom dođe do svoje kolibe, a ona stara i hladna. Pogleda pod peć, pogleda po kutovima, počeprka ali ni iverke. Pogleda Bobilj Druškana, a on stoji i kao da čeka šta će gazda reći. Veli Bobilj Druškanu:Upregnuću te, Druškane, u sanke otićemo u šumu, nakupićemo granja i drva, naložićemo peć, i grejaćemo u našoj sobici.

Upregne Bobilj Druškana u snake, dotera granja i drva, naloži peć, zagrli Druškana i počne ga milovati. Zamisli se Bobilj kraj peći o svojoj prošlosti. Ispriča starac Druškanu o svom životu. Ispriča o sebi tužnu priču, a kad je dovrši s velikim bolom reče: „Ništa mi ti Druškane, nećeš odgovoriti, nećeš mi reći ni jednu utešnu reč, ali su ti oči pametne… Znam… znam… ti sve razumeš…“

Prestala da fijuče mećava, prestala vejavica, počeše kapi s krova da padaju. Topi se sneg, nestaje ga. Vidi Bobilj da zima prolazi, vidi, i sa Druškanom razgovara.

– Sad će. Druškane, proleće, pa ćemo i mi oživeti. Ogreja jarko sunce, potekoše potočići. Pogleda Bobilj kroz prozor, a zemlja se već ispod prozora zacrnela. Pojavili se pupoljci na drveću, miriše proleće. Ali godine su prevarile bobilja, prolećna lapacica ga je oborila. Počeše noge da ga izdaju, kašalj ga guši, u krstima ga probada, a oči mu se sasvim zamutile. Razboli se Bobilj, ne ustaje, ne silazi s kreveta, a Druškan se od kreveta ne odmiče. Oseća starac da smrt dolazi, oseća, grli Druškana, grli ga i gorko plače.

– Kome ću te, Druškane, ostaviti? Ljudi su nam tuđi… Živeli smo zajedno… Celog života smo živeli, a smrt nas rastavlja. Zbogom, Druškane moj mili, osećam da mi je smrt već blizu, dah mi zastaje u grudima. Zbogom…Dolazi mi na grob i sećaj se svog starog druga. Zagrli Bobilj druškana, čvrsto ga pritisnu na srce, zadrhta i umre.

Mrtav Bobilj leži na krevetu. Druškan shvati da je njegov gazda umro. Ide Druškan iz ugla u ugao, ide i tuguje. Katkad Druškan priđe mrtvacu i žalosno zaurliče.

Počeše ljudi da razgovaraju o tome zašto Bobilj ne izlazi. Dogovoriše se, dođoše da vide. A tamo mrtav Bobilj leži na krevetu, a pored njega njegov pas. Donesoše pokojnika na groblje i zakopaše ga u grob. Umre Bobilj, koji nikome nije trebao, i niko za njim ne zaplaka.

Urliče Druškan na grobu, urliče i zemlju šapama kopa. Hteo bi Druškan da otkopa svoga druga, da ga otkopa i da pored njega legne. Pas se ne odmiče od groba, ništa ne jede, samo tuguje. Druškan sasvim smalaksa. Hteo bi Druškan da kopa zemlju, ali šape ne može ni da pomakne. Srce mu se steže, drhtavica se po leđima širi, spusti Druškan glavu, lagano zadrhta… i umre na grobu.

Cveće na grobu poče da šapuće i ispriča pticama neobičnu priču o prijateljstvu. Dolete na groblje kukavica, tugovala i žalosno nad grobom kukala.

Podelite sadržaj:

Srodno

Postavi komentar Odustani od odgovora