Alchajmerova bolest je najčešći uzrok demencije kod starijih osoba, koja pogađa 55 miliona ljudi, prema podacima Međunarodne organizacije za borbu protiv Alchajmerove bolesti.
Nazvana je po doktoru Alojzu Alchajmeru, koji je 1906. primetio promene u moždanom tkivu žene koja je umrla sa simptomima među kojima su bili gubitak pamćenja i problemi sa govorom.
Svetski dan borbe protiv Alchajmerove bolesti prvi put je obeležen 21. septembra 1994. godine, kada su se udruženja za borbu protiv ove bolesti i druge organizacije širom sveta ujedinile u naporima da se podigne svest o bolesti i njenom uticaju na porodice, zajednice i nacije.
Najčešće pogađa ljude starije od 65 godina, i simptomi se progresivno pogoršavaju. Manji deo populacije je u grupi ljudi koje pogađa još od perioda rane zrelosti u periodu od oko 30 do 40+ godina, ali je i sve češći udeo istih, s obzirom na to da je životni vek čoveka značajno produžen u odnosu na prethodno vreme. Neki ljudi mogu živeti i do 20 godina sa Alchajmerom, što najpre zavisi od brzine napredovanja simptoma bolesti kroz pomenute stadijume. Prosek je, međutim, oko samo 8 godina.
Ova teška i dugotrajna bolest se razvija u većem broju koraka.
U početku, ljudi sa ovom bolešću doživljavaju manji gubitak pamćenja i opštu konfuziju. Ovo se zove kognitivni pad (cognitive decline). Vremenom, ovi simptomi postaju sve ozbiljniji.
1. Prekliničko stanje.
U ovom periodu počinju da se dešavaju promene u mozgu, na nivou moždanih ćelija, najpre sinapsi između neurona, ali bez ikakvih klinički „vidljivih“ simptoma. Ono što se dešava na molekularnom nivou jeste nakupljanje beta-amiloidnih plaka u ćelijskoj membrani neuroma, kao i tau proteinskih čvorova u jedru, što sve čini neurone slabo funkcionalnim, jer upravo ovo predstavlja nešto što se stručno zove „ćelijski toksini“. Ovo daje signale ostalim neuronima da prekinu kontakte sa neuronima koji su citotoksični. Vremenom, sinapse se gube, odnosno međusobni neuronski kontakti. U ovoj fazi, bolest, ili predispozicija za istu, se može uočiti samo određenim testovima na pomenute neurocitotoksine. Ova faza može trajati i godinama do pojave prvih kliničkih simptoma.
2. Rana klinička faza.
Blagi klinički simptomi češćeg zaboravljanja i konfuzije. Jako često se ova faza i ne primeti, iako obolele individue osećaju probleme sa poremećajem pažnje i gubitkom prostorne orijentacije i snalaženje u prostoru postaje sve teže. Osoba počinje da zaboravlja gde je ostavila neki predmet, gubi orijentaciju u prostoru i slabo se snalazi sa nazivima mesta, čak i ranije poznatih, slabije se priseća događaja (znakovi rane demencije), imena, lošije raspolažu novcem i snalaze se u organizaciji.
3. Srednja faza.
Ujedno i najduža faza bolesti, koja traje godinama. Pored već pomenutih poteškoća u prisećanju pojmova i prostornih orijentira koje se pogoršavaju, počinju da zaboravljaju stavke iz sopstvenog života, loše se prisećaju svog imena, a najvažniji simptom je poteškoće pri pamćenju novih pojmova i problemi sa čitanjem i pisanjem. Počinju takođe da se javljaju fizičke poteškoće poput čestih problema sa spavanjem. Kod obolelih počinju da se javljaju i promene raspoloženja i osećaju se povučenije, jer osećaju da postaju teret svojim bližnjim, kao i sami sebi. Takođe se mogu javiti deluzije, halucinacije, kao i stanja paranoje i anksioznosti, naročito u kasnijimn večernjim časovima.
U ovom periodu im je neophodna asistencija bliskih ljudi i medicinskog osoblja u obavljanju svakodnevnih aktivnosti.
4. Kasna, uznapredovala faza.
Oboleli postaju značajno zavisni od pomoći drugih, jer ne mogu sami jesti, prati zube, obavljati osnovne životne funkcije. Kontrola uriniranja postaje sve slabija, a takođe su dosta podložnija infekcijama. Kognitivni problemi su veliki, ne mogu da vode razgovore, osim izgovaranja određenih reči, uglavnom nepovezano. Takođe postaju sve manje svesni svog okruženja i okolnih dešavanja, sa pažnjom u značajnom deficitu.
Alchajmerova bolest postaje sve češća kako opšta populacija stari i živi duže. Neizlečiva je, još uvek, međutim, medicinsko stručnjaci i radnici pomažu obolelima od umanjenja simptoma, kako bi im život bio lakši i kvalitetniji, i kako bi manje osećali posledice ove doživotne bobolesti. Dijagnoza je takođe zahtevna, naročito što se stadijumi razvića bolesti značajno razlikuju između individua, kao i težina tih pratećih simptoma. Problem je u tome što su simptomi slični ili identični onim normalnim promenama kod ljudi u godina u kojima se najčešće i javljaju promene zbog biološke starosti. Postoje testovi kognitivnih sposobnosti za ispitivanje težine stanja, kao i određena ispitivanja porodične istorije bolesti i predispozicije koju individue mogu da nose sa sobom. Naravno, sve ovo je praćeno i redovnim skeniranjem moždane aktivnosti poput CT, MRI i PET skenova.
Literatura:
- Maccioni RB, Muñoz JP, Barbeito L. The molecular bases of Alzheimer’s disease and other neurodegenerative disorders. Arch Med Res. 2001 Sep-Oct;32(5):367-81. doi: 10.1016/s0188-4409(01)00316-2. PMID: 11578751.
- Haass C, Hung AY, Selkoe DJ, Teplow DB. Mutations associated with a locus for familial Alzheimer’s disease result in alternative processing of amyloid beta-protein precursor. J Biol Chem. 1994 Jul 1;269(26):17741-8. PMID: 8021287.
- Joseph Therriault, Eduardo R. Zimmer, Andrea L. Benedet, Tharick A. Pascoal, Serge Gauthier, Pedro Rosa-Neto, Staging of Alzheimer’s disease: past, present, and future perspectives, Trends in Molecular Medicine, Volume 28, Issue 9, 2022, Pages 726-741, ISSN 1471-4914, https://doi.org/10.1016/j.molmed.2022.05.008
Studentska Sekcija za Neuronauke 
Postavi komentar