Tumori mozga

Tumori mozga predstavljaju ozbiljan zdravstveni izazov, jer pogađaju ljude svih starosnih doba i demografskih grupa. Ovi abnormalni rastovi ćelija unutar mozga ili centralnog nervnog sistema (CNS) mogu značajno poremetiti fizičke i kognitivne funkcije, a često mogu biti i životno ugrođavajuće.

Tumor na mozgu može nastati ili iz samih moždanih ćelija ili se proširiti iz karcinoma u drugim delovima tela. Tumori koji nastaju u mozgu nazivaju se primarni tumori mozga i mogu biti benigni (nekancerogeni) ili maligni (kancerogeni). Benigni tumori, kao što su meningeomi, ne napadaju okolna tkiva, ali i dalje mogu poremetiti funkciju mozga zbog svoje veličine ili lokacije. Maligni tumori, poput glioblastoma, su agresivni i predstavljaju složeniji terapijski izazov. Sekundarni, ili metastatski tumori mozga često su rezultat širenja karcinoma iz drugih područja, kao što su pluća ili dojke. Oni su češći od primarnih tumora mozga i ukazuju na uznapredovali stadijum karcinoma.

Tumori mozga se razlikuju po tipu i ponašanju. Među primarnim vrstama, gliomi predstavljaju grupu tumora koji potiču od glijalnih ćelija, potpornih ćelija mozga. Glioblastoma multiforme (GBM), vrsta glioma, posebno je agresivna, sa brzim rastom i niskom stopom preživljavanja uprkos intenzivnom lečenju. Meningeomi, koji nastaju iz zaštitnih slojeva mozga, obično su benigni, ali mogu biti opasni po život u zavisnosti od svoje veličine i lokacije. Ostale vrste uključuju adenome hipofize, koji utiču na proizvodnju hormona u hipofizi, i meduloblastome, agresivne tumore koji su česti kod dece, a često nastaju u malom mozgu. Svaka od ovih vrsta tumora ima različite simptome, izazove u lečenju i pristupe terapiji.

Iako tačni uzroci tumora mozga još uvek nisu poznati, identifikovani su neki faktori rizika. Genetički faktori, poput neurofibromatoze i Li-Fraumeni sindroma, povećavaju podložnost određenim tipovima tumora. Izlaganje zračenju takođe je povezano sa većim rizikom, posebno izlaganje jonizujućem zračenju u detinjstvu. Treba napomenuti i da, iako postoji mnogo spekulacija oko izvora nejonizujućeg zračenja, kao što su mobilni telefoni, trenutna istraživanja još uvek nisu donela konačne zaključke. Pored toga, poremećaji imunološkog sistema, uključujući stanja kao što su HIV/AIDS i imunosupresivna terapija, mogu povećati rizik od razvoja limfoma centralnog nervnog sistema.

Simptomi tumora mozga variraju u zavisnosti od njegove lokacije, veličine i brzine rasta i često se razvijaju postepeno. Glavobolje su čest, ali nespecifičan simptom, često intenzivnije ujutru ili tokom aktivnosti kao što su savijanje ili vežbanje. Napadi (epilepsija) su još jedan čest simptom, posebno kod glioma, koji se manifestuje kao nagli, neočekivani napadi kod osoba bez istorije epilepsije. Tumori u različitim delovima mozga mogu dovesti i do kognitivnih i promena u ličnosti, utičući na pamćenje, raspoloženje ili karakter osobe. Neurološki deficiti, kao što su oštećenje vida, govora, sluha ili pokreta, mogu se pojaviti ako tumor pritiska određene delove mozga. Prepoznavanje ovih simptoma i pravovremena medicinska konsultacija mogu dovesti do ranog otkrivanja, što je ključno za efikasno lečenje.

Za preciznu dijagnozu tumora mozga, kliničari se oslanjaju na napredne tehnike snimanja, prvenstveno magnetnu rezonancu (MRI) sa kontrastom. MRI je preferirana zbog superiorne jasnoće, iako se koristi i kompjuterizovana tomografija (CT) kada MRI nije dostupna. Kada snimanje otkrije abnormalnu masu, može se sprovesti biopsija kako bi se odredile karakteristike tumora i planirala terapija. Moderni pristupi uključuju i molekularno profilisanje, koje ispituje genetski sastav ćelija tumora. Identifikovanjem specifičnih mutacija, molekularno profilisanje je postalo neprocenjivo za personalizovane pristupe lečenju, posebno kod agresivnih tumora kao što je glioblastom.

Lečenje tumora mozga zavisi od vrste, lokacije i agresivnosti tumora, kao i od opšteg zdravlja pacijenta. Hirurgija je često prvi korak, posebno kod dostupnih tumora gde je moguće potpuno uklanjanje. Međutim, potpuno otklanjanje ponekad nije moguće u osetljivim područjima mozga. Radioterapija je takođe ključna i cilja zaostale ćelije raka posle operacije kako bi se sprečio ponovni rast. Tehnike kao što je stereotaksična radioterapija omogućavaju veliku preciznost fokusiranjem zračenja na tumor uz minimalno oštećenje okolnog zdravog tkiva. Hemoterapija, posebno lek temozolomid, često se koristi za visoko-gradne gliome. Ipak, krvno-moždana barijera, prirodni zaštitni filter, često ograničava efikasnost mnogih hemoterapeutskih agenasa.

U poslednjih nekoliko godina, ciljane terapije i imunoterapije pokazale su obećavajuće rezultate u lečenju određenih tipova tumora. Ciljane terapije inhibiraju specifične puteve koje ćelije tumora koriste za rast, dok imunoterapija stimuliše imunološki sistem da prepozna i uništi ćelije raka. Uprkos ovim naprecima, i dalje postoje izazovi, posebno kod visoko-gradnih glioma. Istraživački napori nastavljaju da se fokusiraju na razvoj novih strategija lečenja, kao što su CAR T-ćelijska terapija, koji imaju za cilj poboljšanje stope preživljavanja i kvaliteta života pacijenata.

Reference:

1. Louis, D. N., Perry, A., Reifenberger, G., et al. (2016). „The 2016 World Health Organization Classification of Tumors of the Central Nervous System: A summary.“ Acta Neuropathologica, 131(6), 803-820.

2. Ostrom, Q. T., Gittleman, H., Liao, P., et al. (2014). „CBTRUS Statistical Report: Primary brain and central nervous system tumors diagnosed in the United States in 2007-2011.“ Neuro-Oncology, 16(suppl_4), iv1-iv63.

3. Wen, P. Y., & Kesari, S. (2008). „Malignant gliomas in adults.“ New England Journal of Medicine, 359(5), 492-507.

4. Stupp, R., Mason, W. P., van den Bent, M. J., et al. (2005). „Radiotherapy plus concomitant and adjuvant temozolomide for glioblastoma.“ New England Journal of Medicine, 352(10), 987-996.

5. Delgado-López, P. D., & Corrales-García, E. M. (2016). „Diffuse low-grade glioma: A review on the new molecular classification, natural history and current management strategies.“ Clinical and Translational Oncology, 18, 989-997.

Autorka teksta:

Tamara Obradović