Svetski dan borbe protiv Parkinsonove bolesti

„Parkinsonova bolest nije presuda.“ prof. dr Vladimir Kostić

Parkinsonova bolest je progresivna neurodegenerativna bolest idiopatskog porekla izazvana degeneracijom dopaminergičkih neurona u substantia nigra. Procenjuje se da više od deset miliona ljudi u svetu boluje od Parkinsonove bolesti, kao i da se učestalost novoobolelih iz godine u godinu povećava. Parkinsonova bolest je sinukleinopatija, karakteriše je progresivno nakupljanje proteina alfa sinukleina i njegovo taloženje u formi Levijevih tela u neuronima bazalnih ganglija (substantia nigra pre svega), a potom i ascedentno progresivno ka višim strukturama velikog mozga. Prisustvo Levijevih tela u neuronima dovodi do njihovog oštećenja i degeneracije, što se smatra osnovnim mehanizmom nastanka Parkinsonove bolesti.

Ovakva oštećenja dovode do poremećaja regulacije pokreta koje se manifestuje upečatljivom kliničkom slikom koju je prvi put opisao Džejms Parkinson 1817. godine u svom eseju ’’Shaking Palsy’’.  Samo sedamdeset godina nakon toga, osnivač srpske neurološke škole, lekar i pisac, Laza Lazarević opisao je prvi slučaj Parkinsonove bolesti u Srpskom lekarskom glasniku.

 Stanje pacijenata je okarakterisano motornim simptomima, koji su opisani kao parkinsonizam, poput tremora u mirovanju, bradikinezijom (usporeni pokreti) i rigidnošću. Normalni asocirani pokreti (sinkinezije) tipa pokreta mahanja rukama tokom hoda i gestikulacije tokom razgovora znatno su smanjeni ili u potpunosti izostaju. Lice je hipomimično (lice izgleda kao maska). Govor bolesnika se karakteriše slabim volumenom glasa, ponekad bolesnik može da ponavlja slog nekoliko puta u pokušaju da započne govor (palilalija), da bi se zatim govor ubrzao do nerazumljivosti (tahifemija). Hod se karakteriše kratkim koracima, bolesnik vuče noge i ne odiže stopala od podloge (magnetni hod). Može se javiti fenomen festinacije (nekontrolisano ubrzanje kratkih koraka) ili fenomen zaleđivanja kada bolesnik, do tada pokretan, iznenada postaje nesposoban da se pokrene i ostaje izvesno vreme „kao ukopan“. Bolest se često komplikuje različitim nevoljnim pokretima, kao i nemotornim simptomima. Od nemotornih simptoma sreću se simptomi demencije, apatije, depresije, vizuelnih halucinacija, poremećaja ponošanja tokom REM faze sna i drugi. 

U trenutku pojave prvih motornih simptoma bolesti već je trajno izgubljeno u proseku 60-70% neurona supstatia nigra-e. To je otvorilo pitanje postojanja i prepoznavanja tzv. asimptomatske faze u Parkinsonovoj bolesti. Postoje istraživanja koja upućuju na to da postoje nemotorni simptomi koji se javljaju pre motornih, i da bi se oni potencijalno mogli koristiti za rano otkrivanje bolesti, čime bi se značajno unapredilo, kako znanje o tačnim mehanizmima nastanka ovog oboljenja, tako i efekti terapije. Ovakva istraživanja su u začetku, i nisu još uvek sasvim klinički i praktično potvrđena. 

Definitivan lek za sada nije pronađen, ali se u terapijske svrhe mogu koristiti lekovi na bazi karbidope-levodope, agonisti dopamina, blokatori COMT i MAO enzima koji učestvuju u degradaciji dopamina u organizmu, čime se može povećati količina dopamina u CNS-u. Napravljen je veliki iskorak u lečenju ovih pacijenata, a jedno od najnovijih terapijskih dostignuća predstavlja i duboka moždana stimulacija. Nove terapijske strategije su trenutno u razvoju, ali se sa dostupnom terapijom značajno može popraviti kvalitet života ovih pacijenata.

 U Srbiji postoji viševekovna tradicija prepoznavanja i lečenja Parkinsonove bolesti. Među mnogobrojnim ustanovama u našoj zemlji, Klinika za neurologiju pri Medicinskom fakultetu u Beogradu i istraživanja akademika prof. Vladimira Kostića, kako kod nas tako i u svetu predstavljaju jedne od najrespektabilnijih iz ove oblasti.

Sistem bazalnih ganglija

Bazalne ganglije sačinjavaju nucleus caudatus, putamen, globus pallidus (lateralni i medijalni deo), nucleus subthalamicus i substantia nigra (pars compacta i pars reticularis). U sklopu ovoga se izdvaja posebna struktura koja se naziva striatum koju sačinjavaju nucleus caudatus, putamen i nucleus accumbens. Bazalne ganglije su povezane sa malim mozgom, talamusom, relejnim motornim jedrima i motornom korom velikog mozga. Učestvuju u regulaciji mišićnog tonusa i položaja, imaju permisivnu ulogu u započinjanju pokreta, uspostavljaju vremensku usklađenost i intenzitet pokreta, automatsko izvođenje sekvenci naučenih pokreta, kontrolu pokreta očiju i inhibiciju neželjenih pokreta. Sve ove strukture zajedno sačinjavaju direktni i indirektni motorni put u sklopu ekstrapiramidalnog motornog sistema. Direktni put je zadužen za facilitaciju pokreta (podstiče prenos signala kroz motorni sistem), a indirektni za inhibiciju (smanjuje prenos signala).

Pars compacta substantia nigra sadrži dopaminergička vlakna (glavni neurotransmiter je dopamin) koja su sa striatum-om povezane nigrostrijatnim putem, pored dopamina sadrže i pigment melanin koji im daje prepoznatljivu crnu boju. Na neuronima direktnog puta se nalaze D1 dopaminski receptori, a na neuronima indirektnog puta D2 receptori. Vezivanjem dopamina za D1 receptore dolazi do facilitacije direktnog puta, a vezivanjem za D2, inhibicije indirektnog puta, što kao posledicu ima pojačavanje signala koji dolaze iz motorne kore.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Blog na WordPress.com.

Gore ↑